Mnogo toga je rečeno o zlatu, jednom od najvećih čovekovih blagoslova i propasti; žudnja za zlatom, ‘zlatoljublje’ je nešto što je od davnina bilo i uzrok i povod za sukob svake vrste među ljudima, od sitnih zavisti i javašluka, do velikih ratova i velikih nesuglasica i takmičenja na nivou država, kontinenata i saveza. Kada je otkrio grumen zlata i dao mu moć, čovek je sebe osudio na večitu trku za pojmovima prestiža, luksuza i nedostižnosti; što je zlata više, to je zadovoljstvo veće, ali je i potreba i glad za njime sve više van kontrole.
Toliko je primera u svetu veoma bogatih ljudi koji se, kako mi kažemo ‘kupaju u zlatu’, a nisu srećni. Na kraju svih krajeva, zlato je tek jedan hladan metal, nesumnjivo lep, redak i poseban, no ipak on nema dušu; svu vrednost, misleći na novčanu vrednost zlata, smo mu utkali mi sami.
Zlato je čovek otkrio u pradavna vremena, a ono je, kao retka i dragocena tvar, oduvek bilo visoko cenjeno i rezervisano za elitu i kraljevsku lozu; vladarske krune, odličja, nakit i drugi ukrasi pravljeni su od čistog zlata, upravo kao ilustracija i javno isticanje moć. Bogatstvo je moć; to je formula koju je savremeni čovek odavno ustanivio i koja i dan danas upravlja našim životima.
Pomama za zlatom je kroz istoriju ljudske civilizacije imala svoje talase, vrhunce i padove, a najveći stepen interesovanja za zlato na svetskom nivou ključao je polovinom XIX veka u kalifornijskim dolinama. Pričamo priču o jednom od najvećih fenomena ljudskog zlatoljublja, o čuvenoj kalifornijskoj Zlatnoj groznici.
Šta je zapravo ‘zlatna groznica’?
Pojam ‘zlatne groznice’ odnosi se na velike pokrete vezane za iznenadno otkriće bogatih rudnika zlata, odnosno za navalu kopača zlata na novopronađeni lokalitet i sve ono što prati takav pokret, uključujući ono što novootkriveno zlato izaziva, ono što se dalje dešava sa samim zlatom, odnose moći, utrku za gomilanjem zlata i tako dalje.
Prva velika ‘zlatna groznica’ se raširila poput epidemije u Kaliforniji, a za njom je usledilo još nekoliko takvih navala širom Sjedinjenih Američkih Država, zatim u Australiji, Južnoj Africi i u Kanadi. Sve ove ‘zlatne groznice’ cvetale su od polovine do samog kraja XIX veka.
Kalifornijska zlatna groznica
Otkriće dragocenog zlatnog grumenja u dolini Sakramento u Kaliforniji, davne 1848., bilo je okidač za pokretanje trke za kopanjem i gomilanjem zlata, poznatoj u svetskoj istoriji kao Zlatna groznica. To je bio jedan od najznačajnijih događaja koji je oblikovao tok američke istorije, tokom čitavog XIX veka. Kako su se vesti o novom i vrednom otkriću brzo širile svetom, hiljade i hiljade revnosnih kopača zlata je pohrlilo u San Francisko, čak i sa udaljenih krajeva kontinenta i preko okeana, u potrazi za bogatstvom i srećom izmerenom u zlatnim grumenovima.
Pre početka Zlatne groznice u regiji San Franciska i samoj Kaliforniji nije bilo ni hiljadu stanovnika bele puti; do kraja 1849., broj belačkog stanovništva popeo se na oko stotinu hiljada i to sve usled neutažive žudnje belog čoveka za sticanjem bogatstva u zlatu.
Sam vrhunac ovog fenomena bio je četiri godine od prvih otkrića, a za to vreme je iskopana zlatna ruda u vrednosti od preko 2 milijarde dolara. To znači da je tokom trajanja kalifornijske Zlatne groznice iskopano i izdvojeno više od 340 000 kilograma zlata!
- Maršalovo dragoceno otkriće
Džejms Vilson Maršal, inače drvodelja iz Nju Džerzija, otkrio je sasvim slučajno tragove zlata u reci u podnožju planinskog lanca Sijera Nevada, blizu Kolome u Kaliforniji. Taj sasvim neočekivani događaj odigrao se 24. januara 1948. Godine. Maršal je zapravo radio na izgradnji mlina u vlasništvu Švajcarca, Džona Satera, osnivača kolonije Nove Švajcarske; mi je danas znamo kao Sakramento.
U osvrtu na svoje istorijsko otkriće, Maršal je kasnije pričao kako mu je u tom trentuku srce brže lupalo, jer je bio sasvim siguran da se radi o dragocenoj rudi zlata. Sam Maršal je, nakon propalih investicija, bankrotirao, završivši u skromnoj kolibi.
- Najveća masovna migracija u Sjedinjenim Državama
Samo par dana od Maršalovog otkrića kod Saterovog mlina potpisano je primirje Gvadalupe Hidalgo, okončavajući meksičko američki sukob i predajući Kaliforniju u ruke Sjedinjenih Američkih Država. Interesantan je podatak da je u to vreme u toj regiji bilo oko 150 hiljada stanovnika nativne američke pripadnosti, oko 6 i po hiljada kalifornijskih stanovnika, uglavnom ljudi španskog i meksičkoog prekla i tek oko 7 stotina stranaca, belih Amerikanaca mahom.
Do kraja Zlatne groznice taj broj je bio impresivno umnogostručen! Ljudi su stavljali svoja imanja pod zakup i prodavali svoju imovinu, samo da bi mogli da plate dugačak put do kolevke zlata u regiji današnjeg Sakramenta.
- Zlatna groznica je bila rezervisana za ‘jači pol’
Kalifornijska Zlatna groznica je bio predominantno muški pokret; stotine hiljada muškaraca je pohitalo u Kaliforniju u potrazi za bogatstvom. Statistike iz 1852. Godine, na samom vrhuncu Zlatne groznice, pokazuju da je 92% tragača za zlatom bilo muškog pola. Onaj mali procenat žena koji jeste krenuo put zlatom bogate Kalifornije uglavnom se zapšljavao u brzo izniklim naseljima za kopače, radio u restoranima, salunima i hotelima.
Zanimljivo je da su na istočnom delu kontinenta objavljivane reklame i članci koji je trebalo da ohrabre obrazovane, moralne i promišljene mlade žene da otputuju na Zapad, kako bi ‘zauzdale’ neukroćenu i pohlepnu snagu i zlatnu zaluđenost kopača. Procenat žena u kolonijama tragača za zlatom se jeste povećao do šezdesetih godina XIX veka, no i dalje je iznosio izuzetno nizak stepen, tek oko 19%.
- Džon Sater se nije obogatio Zlatnom groznicom
Zanimljivo je da čovek na čijoj zemlji su otkriveni prvi grumenovi dragocene rude zapravo nije prosperirao od tog otkrića niti čitavog pokreta. Iako je njegovo ime sinonim za Zlatnu groznicu i često se Maršalovo otkriće u istoriji naziva ‘otkrićem kod Saterovog mlina’, Sater tada nije želeo da se vesti šire, a prevashodno ga je zanimalo da održi upravu nad sopstvenim zemljama.
Međutim, takve vesti teško ostaju skrivene od očiju javnosti, pa je u samo nekoliko meseci nakon otkrića veći broj Saterovih radnika napustio svog gospodara, zanesen idejom neprocenjivog zlatnog bogatstva. Veliki broj pridošlih kopača je preplavio Saterova imanja i uništio njigovo zemljište i opremu. Suočen sa velikim dugovima,
Sater je morao da prepusti zemljište svojim snvima, koji su nvo naselje nazvali Sakramento, što je još više razljutilo ionako nesrećnog Satera. On je pokrenuo decenijama dugu kampanju u kojj je od vlade SAD-a tražio da isplati sve njegove finansijske gubitke, nastale zbog Zlatne groznice, no nije imao nikakvog uspeha. I tako se, dok su se hiljade bogatile na njegovoj zemlji, ogorčeni Džon Sater povukao u Pensilvaniju gde je skromno i preminuo.